Uz podršku

Poslovni partneri

Medijski partneri

Reklame

19.03.2014. - Profit “načisto kvari” meso

Koliko je u pričama o neispravnom mesu brige za ljudi, a koliko za zaradu?

Po zvaničnim podacima, u Srbiji se godišnje proizvodi oko 450.000 tona mesa svih vrsta.

Uverenje javnosti da je ono zdravo, najpre je uzdrmao morbidni slučaj klanice Nebojše

Jovanovića u Velikoj Plani, koji je uhapšen zbog sumnje da je prodavao i meso uginulih

životinja, a potom i tvrdnje iz inđijske fabrike “Energo zelena” da se od 250.000 tona

životinjskog otpada koliko se, po njenim informacijama, godišnje dobije u našoj zemlji, čak

180.000 tona, na različite načine, vraća u ishranu ljudi.

Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić je, međutim, u subotu te tvrdnje ocenio kao netačne,

dodajući da nije slučajno što se one u javnost plasiraju baš sada kada Srbija ima kontrolu

ispravnosti hrane iz EU, Rusije i Kine.

- Navodi koji su se pojavili u našim medijima o navodnoj upotrebi životinjskog otpada u

proizvodnji hrane, značili bi u praksi da bi godišnje trebalo da ugine skoro 400.000 goveda, što

je pola stočnog fonda. Svako u Srbiji zna da je to apsolutno netačno i da je nemoguće. Hrana

koja se nalazi na našem tržištu je zdravstveno bezbedna – dodao je Glamočić.

Prema zvaničnim podacima, u Srbiji se, inače, godišnje kolje oko 268.000 goveda, a “Energo

zelena” je jedna od tri naše fabrike za preradu i uništavanje životinjskog otpada koji se smatra

opasnim za ljudsko zdravlje i čije uništavanje je, samim tim, po zakonu obavezno.

Preostale dve su u Somboru i Ćupriji. Obrazlažući tvrdnje o ukupnoj količini otpada životinjskog

porekla, u toj fabrici se pozivaju na izveštaj Uprave za veterinu dostavljen EU, dodajući da sve

srpske fabrike godišnje prerade svega 60.000 tona, pa najmanje 180.000 tona ostane neuništeno,

a veći deo se, kako tvrde, kroz prerađevine, poput viršli, pašteta ili parizera, vraća u ljudsku

ishranu.

- Krajnje je vreme da se to iskontroliše, a jedan od načina je da se od klanica traže podaci koliko

im otpadne pri klanju. Po evropskim standardima kod krava je to između 27 i 30 odsto, a naše

klanice prijavljuju svega tri odsto – tvrdi direktorka “Energo zelene” Tamara Drecun Vasić.

U gradnju te supermoderne fabrike istoimena belgijsko-srpska kompanija je 2011. uložila 22

miliona evra, otvorena je u decembru 2012, a lane je preradila oko 22.000 tone otpada. To je,

međutim, tek petina njenog godišnjeg kapaciteta od 150.000 tona. Da bi poslovala profitabilno,

morala bi godišnje da preradi bar 50.000 tona.

- U investiciju smo, uz ostalo, ušli na osnovu obećanja ministarstava poljoprivrede i ekologije u

tadašnjem sazivu Vlade Srbije, da će Pravilnik o razvrstavanju i postupanju sa sporednim

proizvodima životinjskog porekla i kod nas biti striktno poštovan, a ono što treba da se uništi

usmerava ka nama. To se, međutim, ne dešava – dodaje Drecun Vasić.

Uz to, iz Inđije, fabrike iz Sombora i Ćuprije, obe inače u državnom vlasništvu, optužuju i za

nelojalnu konkurenciju, što ilustruju tvrdnjom da su cenu uklanjanja i prerade životinjskog

otpada sa 18 smanjili na svega pet dinara. Inđijska fabrika, inače, po kilogramu naplaćuje 11 dinara.

- Te fabrike otpad bacaju umesto da ga prerade, a često daju i potvrde da su meso životinja koje uginu na farmama odneli, a to zapravo ne čine – dodaje Drecun Vasić.

U somborskoj “Proteinki”, međutim, rezolutno tvrde da to nije tačno.

- Neistina je da ne odvozimo i ne uništavamo sve uginule životinje i drugi životinjski otpad.

Sve što preuzimamo se, digitalnim vagama koje imamo na svakom našem vozilu, meri na mestu preuzimanja, a onda i pri dovoženju u fabriku. Ta merenja se uvek poklapaju i međusobno, i sa dokumentacijom koju izdajemo – kategoričan je Borislav Tomić, direktor te fabrike.

On odbacuje i tvrdnje da su cene preuzimanja i uništavanja životinjskog otpada smanjili sa 18 na pet dinara. Po kilogramu, veli, naplaćuju deset dinara i u poslednjih nekoliko meseci su upravo od “Energo zelene” preuzeli najveće klanice, poput “Karneksa”, “Matijevića”, IM “Topola” ili “Big bula”. I odbacuje bilo čije pravo da se meša u poslovnu politiku njegove fabrike.

-Mi, bez dinara dotacija od bilo koga, uključujući i državu, poslujemo pozitivno, redovno isplaćujemo zarade 50 zaposlenih i nemamo nikakva zaduženja – kaže Tomić. – Tržišno ćemo da poslujemo i ubuduće, a to što je neko, nekada, ljudima koji su investirali u inđijsku fabriku obećao da ćemo mi da postanemo njihova filijala, a to se nije dogodilo, nas zaista ne zanima.

Sporedni proizvodi

Od životinjskog otpada koji se prerađuje u Inđiji, Somboru i Ćupriji dobijaju se mesno koštano brašno i tehnička mast. Iako se to neretko čini, upotreba tako dobijenog mesnog koštanog brašna u proizvodnji stočne hrane je zabranjena. Ono mora da se uništava u jedinoj srpskoj spalionici, smeštenoj upravo u Ćupriji.

Koliko otpada stvarno ima?

Po opasnosti za zdravlje ljudi životinjski otpad se u EU svrstava odmah iza nuklearnog. Dok u “Energo zelenoj” kažu da se kod nas godišnje pravi 250.000 tona životinjskog otpada, u “Proteinki” misle da je ipak reč o manjoj količini.

- Prema mojim saznanjima, u Srbiji se dnevno stvara oko 500 tona tog otpada, što bi na godišnjem nivou bilo nešto preko 180.000 tona – kaže Borislav Tomić.

NazadSve vesti


12672206